Da li je film umetnost?

Ja tvrdim da jeste. Film je umetnost, baš kao i druge grane umetnosti, samo se još uvek „nalazi ”u jaslicama. Međutim, on poseduje sve preduslove da postane umetnički doživljaj nalik Rodenovom, ili pak Betovenovom, Da Vinčijevom ili Šekspirovom stvaralaštvu. Doduše, ne film kakav nam je danas poznat, već film kakav će tek postojati u budućnosti. Čak i najbolji filmovi koje smo do sada imali priliku da vidimo daju nam samo nagoveštaj kakve mogućnosti stoje na raspolaganju filmu kao umetničkom delu.

Ta nova umetnost ne zavisi od drugih umetnosti. Ne bi bilo ispravno reći da je filmska umetnost naročito povezana sa slikarstvom ili muzikom ili književnošću – ne; ona se, doduše, dodiruje sa tim granama umetnosti, ali reč koja karakteriše filmsku umetnost je „filmski”. Pod „filmski” podrazumevam, pre svega, pokretne slike, što ne može da nam pruži nijedna druga umetnost. Samo film je pokretna slika. Ima svoje sopstvene zakone. Kada je reč o umetničkom filmu, onda sve mora da bude rađeno u skadu sa tim zakonima: tema, režija, gluma, kamera, arhitektura, zvuk, motaža. Siguran osećaj za stil je najvažnija stvar koju bi režiser mogao da ima.

Jedan drugi preduslov za filmskog režisera je da ima osećaj za dinamiku, građu i ritam. Raspodela vrhunaca u filmu je od ogromnog značaja. Napetost i opuštanje moraju da stoje u pravoj ravnoteži. Promenom redosleda slika prilikom montaže mogu se postići na stotine varijacija. Ukoliko je režiser, koji bi u stvari trebalo da radi i motažu svog filma, muzički talentovan čovek, onda će komponovati pomoću slika i zvukova kao i muzičar prema zakonima kontrapunkta. Onaj ko radi montažu može da učini da slike plešu u divljim ritmovima ili da ih pusti da promiču u usnuloj usporenosti, može da napravi orgiju besmislenih slučajnosti a može i istim slikama da razradi logično jasnu radnju.

Režiser – onaj ko oblikuje celinu – u idealnom slučaju bi morao da vlada svime. Sliku ne mogu da nacrtaju brojne ruke, jednu simfoniju ne mogu da komponuju različiti muzičari. Vladanje svim sredstvima je prvi preduslov za stvaranje umetničkom dela; strastvene vizije su više nagod nego razum. Idealno je kada su obe stvari u ravnoteži. Stvaralački proces, rađanje, može da bude haotično, ali kasnije oblikovanje, ostvarenje i izvođenje moraju da budu svesni. Ako postoje ovi preduslovi, onda je i u toj, „najmlađoj” od svih umetnosti, moguće stvoriti isto tako veličanstvenia umetnička dela kao i u arhitekturi, muzici, slikarstvu.

Šta razlikuje film od ostalih umetnosti? Prvenstveno je reč o pokretnoj slici, što znači da su osnovni elementi slika i pokret, i to nerazdvojno povezani, što opet znači da film može da bude umetnost samo ako se sastoji od ova dva elementa. Nisu neophodni ni boja ni zvuk. Ne želim da kažem da zvučni filmovi ili filmovi u boji ne mogu takođe da budu umetnička dela, ali nemi crno-beli film je „suštinski film” zato što se sastoji od osnovnih filmkih elemenata: slike i pokreta. Zvučni film je samo proširenje tog novog oblika umetnosti. To je lepa i fina dopuna. A ako se nemi crno-beli film sastoji od dve komponenete, onda se može reći da se zvučni film sastoji od tri, a iz toga proizlazi da je već teže napraviti umetnički zvučni film, nego umetnički nemi film.

Režiser dobrog nemog filma mora da poseduje dva talenta; prvi je sposobnost da sve što očima opaža pretoči u vizelni izraz, a drugi je da mora da poseduje urođeni osećaj za ritam i pokret. Osim toga, morao bi da bude muzikalan, ali ne specijalizovan za neku oblast, već upravo filmski muzikalan. To nema velike sličnosti sa uobičajenom muzikalnošću.

Evo primera: neko može da bude izuzetno muzikalan, ali da nema osećaj kada ta muzika ne odgovara slikama. Ne smeta mu kada neka klasična ili moderna melodija služi kao pozadina određenima filmskim scenama. Nadarenom filmskom stvaraocu bi se prevrnuo želudac. Dok radi na filmu, on oseća, iako lično nije kompozitor, koja muzika ide uz koje slike – on nesvesno učestvuje u komponovanju. On oseća kada kadrovi ne trpe nikakavu muziku, kada bi ona narušila dejstvo slika. U takvim slučajevima neophodni su prirodni zvuci, i tada muzika sme da ima samo takav ritam, takav izražaj, takve instrumente i glasnoću. Nepodnošljivo mu je ako je zvuk suviše glasan ili suviše tih. Uostalom, mnogo će ređe postojati dobri zvučni filmovi nego dobri nemi filmovi. Samo mali broj ljudi poseduje takav trostruki talenat koji ume skladno da poveže te pojedinačne elemente. I to je presudno. Nijedan od tih elemenata ne sme da nadjača drugi. Samo jedan takav nesklad u ravnoteži snaga nikada neće dozvoliti nastanak savršenog umetničkog dela.

A još je neuporedivo teže stanje kada je reč o filmu u boji. Jer ovde je neophodan još jedan, četvrti talenat. Osećaj za boje ili talenat za slikarstvo ovde nisu dovoljni, kao što bi mnogi mogli da pomisle. Režiser koji se oseća sposobnim da napravi umetnički film u boji trebalo bi uz ove malopre navedene talente da poseduje i dar da se „filmski” ophodi sa bojama. Tako u velikoj meri može da poveća dramaturško dejstvo, budući da boje izazivaju različita osećanja. Plava boja je, na primer, ženska, romatična boja, dok, nasuprot tome, crvena izražava životnu radost, vitalnost i strast. Međutim, mora se obratiti pažnja i na to da previše boja ili preveliko šarenilo mogu da unište dejstvo slike. Boja bi trebalo harmonično da se uklapa i da u međusobnom umetničkom dejstvu dopunjuje ostale elemente filma. Putem ove četvorostruke kombinacije slike, pokreta, zvuka i boje film može da bude umetnost.

Kada bi uz to bio izumljen i plastični (trodimenzionalni) film, onda bi teškoće pri pravljenju umetničkog filma postojale sve veće i tako u beskonačnost. (U tom slučaju) ovih pet elemenata se ne bi međusobno dopunjavali. Život filma kao umetničkog dela bi se ugasio. Nastala bi nadrealnost, otuđena od umetnosti.

Predavanje je održano u Parizu 27. januara 1939. godine. Ovaj odlomak predstavlja samo jedan (zanimljiv) deo dvosatnog predavanja koja je pozdravljeno dugim ovacijama. Do 1939. ova filmska autorka je snimila „Plavu svetlost” (Srebrni lav u Veneciji), „Trijumf volje” i „Olimpiju” za koji je dobila Zlatnog lava u Veneciji. Po Evropi i svetu, dokle god su dosezali njeni radovi, najavljivana je kao veličanstvena, poetična figura koja će obeležiti sedmu umetnost.

Izvor: Filmske radosti

KADAR

Osnovna jedinica filma. U tehničkom smislu, to je deo filmske trake snimljen neprekidnim radom kamere. Kadrom se naziva I sadržina obuhvaćena vidnim poljem objektiva, odn. sam izrazfilmske trake. Određen je trima vrednostima:

Veličinom odnosno planom
Dužinom (trajanjem)
Kompozicijom (skladom vizuelnih elemenata-linearnih, tonalnih, kolorističkih I dinamičkih)

Kadar se karakteriše fizičkim jedinstvom prostora vremena I radnje.

Kadar možemo uporediti I sa ramom slike ili prozora. Kod slike to je ivica koja jasno prekida sadržaj slike I čini je celinom. Ukoliko ga shvatimo kao ram prozora-mi približavanjem I udaljavanjem (naginjanjem) menjamo sadržaj slike. Tako možemo reći da neke elemente ne možemo videti, ali ih percepiramo, jer je logično da su prisutni. NPR: kada čujemo sirenu automobila a ne vidimo ga. Ili kada imamo reakciju nekog a ne vidimo radnju.

ESTABLISING KADAR

Kadar za uspostavljanje prostora.

Za kadar je karakteristična i količina informacija koju sadrži pa tako zavisi i njegova dužina trajanja, ukoliko ima puno informacija treba da traje duže.

KOMPOZICIJA KADRA

Raspoređivanje ljudi i predmeta u filmskom kadru. Kadar je dvodimenzionalna slika, pa za njega primenjujemo sve teorije i uputstva iz slikarstva i fotografije. Mora se voditi računa o pokretima unutar kadra i pokretima kamere. Od svih elemenata koji učestvuju u kompoziciji kadra izdvajamo jedan koji nazivamo „centar pažnje“. Gledaoc percepira ceo kadar ali direktno posmatra centar pažnje. Zbog toga centar pažnje mora uvek biti oštar (na njemu se vrši uoštravanje) i pravilno fotografski eksponiran.Ukoliko se centar pažnje kreće u kadru, mora biti praćen oštrinom za vreme snimanja.

Kompoziciju kadra vrši direktor fotografije prema uputstvima reditelja.

Centar pažnje se izdvaja i svetlom i bojom. Osvetljen u mračnoj sredini, i crven džemper u masi sivog. Tu je bitan i zlatni presek iz slikarstva. Pravac pogleda, prostor iznad glave i ispred.

KRETANJE KAMERE

Vrsta snimanja pri kojoj se kamera kreće za vreme trajanja kadra, napuštajući svoje prvobitno mesto. Jedan je od najekspresivnijih i najdinamičnijih elemenata filmskog izraza. Za razliku od okreta (švenk, panorama) ili optičke vožnje (zum), kod kretanja kamere ona stvarno putuje kroz prostor, menjajući, unutar jednog kadra, njegovu perspektivu, planove i uglove snimanja, dajući pri tom snimanim objektima pun volumen i celovit trodimenzionalni oblik. Kretanjem kamere stvara se prostorno-vremenski kontinuitet, pri čemu se filmski prostor i filmsko vreme izjednačuju sa stvarnim prostorom i stvarnim vremenom.

ZUMIRANJE

Optičko povećanje vidnog polja (smanjenje žižine daljine), ili smanjenje vidnog polja (povećanje žižine daljine). Izvodi se u kontinuitetu prilikom snimanja. U toku zumiranja rastojanje između kamere i objekta snimanja sve vreme je isto pa je efekat dvodimenzionalan.

PANORAMA

Kamera se kreće oko svoje ose. Uvek je horizontalna i sastoji se iz tri kadra, dva statična (na početku i na kraju) i jednog pokretnog (u sredini). Najčešće je opisnog karaktera, služi za uvođenje odn. Opisivanje prostora u kome će se radnja filma dešavati. Može biti i dramska. Uglavnom je neprekidna odn. Pokret je u kontinuitetu, ali može biti i prekinuta, zadržava se na nekom objektu izvesno vreme da bi nastavila kretanje po istoj ili sličnoj osi.

ŠVENK

Kretanje kamere oko svoje osovine (vertikalne ili horizontalne), ima za cilj da otkrije novi prostor, koriguje kompoziciju, prati aktere i objekte snimanja... Pokret kamere u opštem planu naziva se panorama, a brzi pokret filaž. Po svom pravcu može biti horizontalan, vertikalan, dijagonalan i po krivini, kada kamera u toku snimanja više puta menja svoj pravac kretanja. Prema ulozi koju vrši u filmu, švenk može biti: korekcioni, opisni, prateći ili dramski.

FAR

Kretanje kamere za vreme snimanja kroz prostor. Cilj je približavanje ili udaljavanje od objekata u kadru, praćenje objekata u pokretu...

OSA AKCIJE

Zamišljena linija ili ravan koja prolazi između dva aktera (njihovih glava), produžava pravac pogleda jednog aktera ili pravac njegovog kretanja. Naziva se još i linija interesovanja, linija radnje, linija pogledaili rampa. Postavljanjem kamere sa jedne strane ose akcije u toku kadriranja i stvaranjem iluzije jedinstvenog filmskog prostora, akteri zadržavaju uvek isti položaj u prostoru, pravcu pogleda i pokreta.

RAKURS

Postavljanje objektiva kamere iznad ili ispod horizontalne ravni. Ima prostornu ili psihološku ulogu.

Postoje:

gornji raskurs, ptičija perspektiva
donji raskurs, žablja perspektiva
normalni

PLANOVI

Opšti-prostor u filmskoj slici u kojem se odigrava radnja, sagledana u celosti, najčešće sa velikim brojem ljudskih figura. Naziva se još i total. Glavni plan za orijentaciju u prostoru i za prostorne odnose između aktera.

Srednji-Prostor u kojem se ljudska figura videti u celosti od gornje do donje ivice kadra. Precizira radnju iz opšteg plana, prikazuje radnju većeg broja ličnosti, povezuje elemente „gde“ (prostor) sa elementima „ko“ (akteri).

Ameriken-ljudska figura se vidi od temena do nešto ispod kolena. Pažnja gledaoca je ravnomerno raspoređena između prostora u pozadini i sadržaja u prednjem planu.

Srednje krupni-ili polukrupni. Ljudska figura snimljena je od temena do pojasa. Ljudska figura dominira nad okolinom ili pozadinom, ističe se mimika isitna rekvizita. Pokret je ograničen ali izražajan.

Krupni-ljudska figura snimljena je od temena od ramena, odnosno pazuha. Naziva se još i gro plan.

Vrlo krupni-ističe se lice aktera od čela do brade. Okolni prostor se uopšte ne zapaža. Služi za posebno naglašavanje reakcija očiju i usta aktera.

Opet po količini informacija sadržaja imamo napete i pune kadrove, kratke, duge, dosadne itd.

BALANS BELOG

Postupak podešavanja TV kamere za snimanje. Ima za cilj da usaglasi režim rada TV kamere, u pogledu reprodukcije boje sa kvalitetom svetlosti koja osvetljava objekat snimanja.

Da bela boja koju vidimo bude bela i na snimku. Pošto je to RGB signal, to znači da sve tri boje imaju isti napon struje na izlazu.

KORISNI SAVETI

Uvek koristite stativ, osim ako namerno želite da naglasite neki pokret ili ako imate dobar razlog da to ne činite.

Uvek snimajte prirodni zvuk (atmosferu)

Razmišljajte o suštini priče koju radite, da biste unapred mogli da osmislite kako da je najvernije ispričate slikom.

Vodite računa da vam mikrofon ne bude u kadru.

Svaki kadar mora da traje najmanje 10 sekundi.

Trudite se dašto manje koristite pokrete kamerom (švenki, zum titl). Svaki pokret kamere mora da ima razlog (smisao).

Snimke dobro ukadrirajte (kompozicija, pozadina...)

Kada radite intervju nemojte menjati kadrove. Držite jedan kadar na osobi koju intervjuišete. Menjajte plan ako imate razloga za to, da naglasite grimase na licu...

Trudite se da ne postavljate osobu koju intervjuišete ispred zidova i ravnih površina.

Uvek razmišljajte o pozadini za intervjue.

Reporter mora biti što bliži kameri a osoba koju intervjuišete mora gledati u reportera, ne u kameru.

Uvek snimite što više raznih kadrova: širokih, srednjih i naročitokrupnih kadrova.

Kada snimate određenu radnju snimite je u sekvenci ne samo u jednom kadru.